Evo i poslednjeg u nizu postova iz Firence, a zašto počinje baš ovom slikom, kod avenije Makijaveli, razumeće oni koji su čitali i vole Den Braunov "Inferno". Ovaj, treći dan, odvojile smo pre svega za obilazak predivnih Boboli bašta i okoline, ali smo pre toga (dok je padala kiša i pretvorila me OVO) otišle do Galerije Akademije na potpuno suprotnom kraju grada kako bismo videle predivnog, presavršenog Mikelanđelovog Davida! Malo detaljnije utiske odatle ćete uskoro moći da pročitate u junskom Pleziru, a do tada ovde možete videti jednu fotografiju najlepše skulpture, i to "ukradenu" jer je fotografisanje u Galeriji zabranjeno.

Vratila bih se sada na Boboli bašte gde smo, kao što rekoh, provele nekoliko sati, iako bismo rado ostale i ceo dan da vreme nije bilo prepreka. Na ovom putovanju videla sam mnogo toga što sam dugo želela da vidim i zaista sam uživala, međutim, ako moram da odaberem omiljeno mesto u Firenci, mesto zbog koga mi je najviše žao što ne živim u tom gradu, to bi svakako bile Boboli bašte. Nešto tako prijatno, smirujuće, tako lepo uređeno, nikada nisam videla. Čim su mi se slegli utisci znala sam da ću prilikom sledeće posete Firence posvetiti baštama čitav jedan dan i posebno mi je drago što smo poslednjih par sati našeg putovanja provele baš ovde jer smo u autobus ušle pune utisaka. Sada vas ostavljam, opet brojnim, fotografijama. :)

Do sledećeg posta! :D
Marija

Pred vama su fotografije drugog dana mog, maminog i sestrinog boravka u Firenci, a ovde i ovde možete naći moje prethodne postove na temu ovog božanstvenog grada. Za razliku od prvog dana kada smo se užasno umorile jer smo peške prešle sigurno 12km, a verovatno i više, drugog dana nismo bile toliko umorne jer se sav planirani obilazak svodio na istorijski centar Firence, tj. par lokacija u prečniku od nekoliko stotina metara. Ipak, iako je umor izostao, bol u stopalima nije pa je tako moja sestra uveče u hotelu čak i pustila koju suzu jer se nikada ranije nije u toj meri fizički isforsirala. Ne znam zašto, ali imam osećaj da više neće hteti da putuje sa mnom... Nadaću se da mi je barem zahvalna zbog toga što sam bila savršeni turistički vodič koji je sve u sat proračunao, isplanirao i odredio čak i koje linije autobusa će nam biti potrebne, kao i gde su stanice ^^  #TravelNazi

Nakon prepodnevne šetnje, penjanja na Bruneleskijevu kupolu i najkraćeg mogućeg odmora u hotelu, mama, sestra i ja vratile smo se u centar srednjevekovne Firence i nastavile svoj obilazak kod bazilike Santa Kroče ispred koje se nalazi spomenik Danteu. Unutar same bazilike nalazi se i Danteov kenotaf, ili prazan grob, koji je podignut u njegovu čast, ali je Dante sahranjen u Raveni. Pored Danteovog kenotafa u bazilici se, između ostalog, nalaze grobovi Mikelanđela, Galilea, Makijavelija i Rosinija. Mikelanđelov grob izgleda posebno impresivno, a umetnik zaslužan za to je Đorđo Vazari, još jedan velikan renesanse koji je izuzetno cenio Mikelanđela. Jedno od najznačajnijih umetničkih dela u Santa Kroče je i Donatelovo delo "Annunciation" koje mi je odmah postalo jedno od omiljenih. Na ovoj lokaciji nas je još neko vreme zadržala Bruneleskijeva kapela Paci i dva peristila ispred i pored kapele gde smo rešile da odmorimo i uživamo u smirujućem okruženju. 

Firenca. Moj ubedljivo najdraži grad na celom svetu! Prvi put sam ga posetila u sklopu maturske ekskurzije u srednjoj školi i još tada mi se dopao više nego bilo koji drugi grad. Odlično sam se snašla, bila sam ta koja je nosila i čitala kartu i vodila svoju malu ekipu kroz uske ulice. Najbolja drugarica Nina i ja smo bile preponosne na naše otkriće vafla sa Nutelom koji smo kupile kod Duoma, a oduševljavalo nas je i što Firenca ima čak dve ogromne Zare i to jednu preko puta druge (!). Divna profesorka književnosti i srpskog jezika nas je provela kroz Ufici i Kapelu Mediči zbog čega su mi i ta mesta ostala u divnom sećanju iako tada nisam bila zainteresovana za umetnost u meri u kojoj sam danas.